Pi­še: prof. dr Dra­gan Ko­pri­vi­ca

Iako pi­sac i knji­žev­ni kri­ti­čar, ko­ji re­dov­no pi­še o knji­žev­nim do­me­ti­ma sa­vre­me­nih stva­ra­la­ca u afir­ma­tiv­nom po­gle­du, ovog pu­ta imam ne­pri­jat­nu oba­ve­zu da, pre­vas­hod­no u in­te­re­su cr­no­gor­ske kul­tu­re, re­a­gu­jem dru­ga­či­je. Ovo po­seb­no iz po­što­va­nja pre­ma na­šoj kul­tur­noj tra­di­ci­ji, ko­ja je u di­rekt­noj su­prot­no­sti s da­na­šnjim broj­nim na­mje­štalj­ka­ma i štan­co­va­nim pri­zna­nji­ma.
Da­na­šnje na­gra­de sve če­šće uka­zu­ju na uče­sta­li „vri­jed­no­sni“ pa­ra­me­tar: po­li­tič­ku po­dob­nost, lo­jal­nost re­ži­mu i ser­vil­nost, uz „kri­te­ri­ju­me“ ži­ri­ja po si­ste­mu do­bi­je­nih pa­pi­ri­ća s ime­nom do­bit­ni­ka. I uz de­mar­ka­ci­o­nu li­ni­ju iz­me­đu ne­po­želj­nih i po­slu­šnih. Pri­tom, ni na jed­noj od ta­kvih na­gra­da ne pi­še ono što bi tre­ba­lo: da se do­dje­lju­je za is­tak­nu­to po­slu­šnič­ko jav­no dje­lo­va­nje i ve­li­ča­nje ak­tu­el­ne vla­sti.
Ovom pri­li­kom u oba­ve­zi sam da se jav­no i kri­tič­ki osvr­nem na ovo­go­di­šnju do­dje­lu Nje­go­še­ve na­gra­de, ko­ja je pre­ra­sla u čin bez pre­se­da­na, kao otu­žni fi­ja­sko i su­no­vrat na­šeg kul­tur­nog tre­nut­ka.
U dnev­nom li­stu „Dan“, ali i dru­gdje, već su ob­ja­vlje­ni fla­grant­ni po­da­ci da je ro­man pod na­zi­vom „Čo­vjek bez li­ca“, nje­mač­kog auto­ra Mar­ku­sa Vol­fa, štam­pan još 2004. u Za­gre­bu, a na­gra­đe­ni ro­man Mi­lo­ra­da Po­po­vi­ća no­si isti na­slov, ta­ko­đe štam­pan u Za­gre­bu. Iz­ne­se­ni su i ne­pri­jat­ni po­da­ci o plod­noj po­slov­noj sa­rad­nji la­u­re­a­ta Po­po­vi­ća i ne­kih čla­no­va ži­ri­ja, što ta­ko­đe ba­ca ru­žnu sjen­ku na ovo­go­di­šnju do­dje­lu svi­je­tle Nje­go­še­ve na­gra­de, i ne­pri­jat­no uka­zu­je na mo­gu­ća me­še­ta­re­nja po si­ste­mu „ja te­bi – ti me­ni.“
U pro­te­klom pe­ri­o­du imao sam pri­li­ku, s iskre­nim ža­lje­njem, da na ne­kim TV-ka­na­li­ma če­šće vi­dim ka­ko Po­po­vić kao eg­ze­ku­tor iz ka­zne­ne eks­pe­di­ci­je „ša­ma­ra“ pro­gre­siv­ne in­te­lek­tu­al­ce, no­ve to­ko­ve i po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke re­ži­ma. Još tad sam znao da će mu se ta ne­slav­na ulo­ga kad- tad vra­ti­ti kao bu­me­rang.
Isti­na, do bu­me­ran­ga je tre­ba­lo pri­če­ka­ti, jer je u me­đu­vre­me­nu po­stao i do­bit­nik Tri­na­e­sto­jul­ske na­gra­de za knji­žev­nost, o ko­joj se i tad mo­glo što­šta re­ći. Ali sam taj fla­gran­tan pri­mjer do­dje­le na­gra­de iz li­te­ra­tu­re po po­li­tič­kim kri­te­ri­ji­ma pre­ću­tao u znak ko­le­gi­jal­no­sti. Tad sam gle­dao i sna­žna ru­ko­va­nja Po­po­vi­ća s čel­ni­ci­ma re­ži­ma u tam­nim odi­je­li­ma, što su za­bi­lje­ži­le i TV ka­me­re, a sve je li­či­lo na iz­ja­vlji­va­nje sa­u­če­šća sa­vre­me­noj nam cr­no­gor­skoj li­te­ra­tu­ri.
I ovo­go­di­šnje pro­gla­še­nje Nje­go­še­ve na­gra­de pre­la­zi sva­ku mje­ru do­brog uku­sa i dig­ni­te­ta ži­ri­ja. To je i do­kaz šta se sve po ver­ti­ka­li či­ni u cr­no­gor­skoj kul­tu­ri, ako se ova­ko mo­gao iz­vr­ši­ti po­ku­šaj bes­kru­pu­lo­znog ata­ka na gro­mad­nu Nje­go­še­vu po­ja­vu i zna­čaj za isto­ri­ju i kul­tu­ru na­šeg na­ro­da.
Iako sam do­bit­nik vi­še zna­čaj­nih pri­zna­nja iz knji­žev­no­sti i kul­tu­re („Bran­ko Ćo­pić“, „Ri­sto Rat­ko­vić“, „Mar­ko Mi­lja­nov“, „Do­si­te­je­va po­ve­lja“ i dr.), TV sce­na­ri­sta, dram­ski pi­sac, po­zo­ri­šni po­sle­nik sa bli­zu dva­de­set re­ži­ja u dram­skom ama­te­ri­zmu, i vi­še­stru­ki po­bjed­nik me­đu­na­rod­nih fe­sti­va­la u ovom do­me­nu, da me ne­ko pred­lo­žio za Nje­go­še­vu na­gra­du, sma­trao bih to kao či­stu pro­vo­ka­ci­ju i od­bio istog tre­na.
Po­po­vić se, me­đu­tim, ni­ma­lo ne li­bi da pri­hva­ti Nje­go­še­vu na­gra­du, jer je uosta­lom već do­bio i Tri­na­e­sto­jul­sku. I pri­tom mu ni­je za­sme­ta­lo čak ni što tre­ba da se na­đe ra­me uz ra­me s do­sa­da­šnjim do­bit­ni­ci­ma, gro­mad­nim ime­ni­ma, uz ko­ja je mno­go te­ško sta­ti i na pu­ško­met.
Uosta­lom, svi ve­li­ki do­bit­ni­ci Nje­go­še­ve na­gra­de po­sta­li su to ne sa­mo za kon­kret­no knji­žev­no ostva­re­nje, ne­go i za već po­sto­je­ći gro­mad­ni opus, ko­ji Po­po­vić, objek­tiv­no, ne­ma, kao ni ja, uosta­lom.
Na­rav­no, kao knji­žev­ni kri­ti­čar, ni­je­sam bio to­li­ko neo­pre­zan da pi­šem na ne­vi­đe­no. Imao sam pri­li­ku da pa­žlji­vo po­gle­dam knji­gu Po­po­vi­ća. Naža­lost, im­pre­siv­no dje­lu­ju je­di­no tvrd i uku­san po­vez, de­blji­na pa­pi­ra i broj ta­ba­ka, oko če­tiri­sto stra­ni­ca. I, na­rav­no, ci­je­na od dva­de­set tri eura. A cr­no­gor­ski či­ta­o­ci su u edi­ci­ji „Vi­je­sti“ na­ba­vlja­li Tol­sto­ja i dru­ge pi­sce za po če­ti­ri eura.
Pro­blem je što tekst „Čo­vje­ka bez li­ca“ ne pre­po­ru­ču­je auto­ra ni za ma­nje na­gra­de od Nje­go­še­ve. Na­rav­no, šti­vo ni­je ne­pi­sme­no, ali ro­man za ko­ji se do­bi­ja Nje­go­še­va na­gra­da mo­ra bi­ti knji­ga za pam­će­nje, a ne ona či­ji čak ni na­slov ni­je ori­gi­na­lan. Isti­na, knji­ga opi­su­je ne­ke zna­čaj­ne eta­pe na­še isto­ri­je, ali pi­sa­ti o ne­čem zna­čaj­nom ne zna­či isto­vre­me­no da će vam i knji­ga bi­ti zna­čaj­na.
Da ovaj moj tekst ne­ma po­li­tič­ku, ne­go is­klju­či­vo vri­jed­no­snu ko­no­ta­ci­ju, iz­re­ći ću i sud zbog ko­jeg će me ne­ki pri­ja­te­lji mo­žda i kri­ti­ko­va­ti, ali to je već naj­ma­nji pro­blem kad se zna raz­dvo­ji­ti knji­žev­nost od po­li­ti­ke. Iako imam ne­ke dru­ga­či­je po­gle­de od Je­vre­ma Br­ko­vi­ća, kao svo­je­vre­me­no naj­i­stak­nu­ti­jeg pje­sni­ka Cr­ne Go­re, za­tim ro­ma­no­pi­sca sa vi­še op­se­žnih dje­la, ko­ja pra­te i ne­ke kon­tro­ver­ze, da je on pro­gla­šen za la­u­re­a­ta Nje­go­še­ve na­gra­de, ne bih se bu­nio ni­jed­nog tre­nut­ka.
Po­po­vić, po me­ni, to, na ža­lost, ne za­slu­žu­je, osim ako će­mo kao knji­žev­ne pri­hva­ti­ti ne­knji­žev­ne do­me­te iz sfe­re po­li­ti­ke. Ali svu­gdje, pa i ov­dje, po­sto­ji ča­stan iz­laz. Ko­le­gi Po­po­vi­ću pred­la­žem da do­sto­jan­stve­no od­bi­je pred­log ži­ri­ja, uz ocje­nu da ži­ri, po nje­mu, na­pro­sto, ni­je bio u for­mi. A ti­me bi po­mo­gao i se­bi i cr­no­gor­skoj kul­tu­ri. Za to je još uvi­jek na vri­je­me, tim pri­je što bi ta­kav nje­gov ko­rek­tan čin na­i­šao na od­re­đe­ne sim­pa­ti­je, pa i odo­bra­va­nja.